Ljudi sa naših prostora su proživeli svašta i teško da ih je moguće tek tako pomeriti iz težišta, ali scene poput ovih vam stvore onu knedlu u grlu, zaustave dah na par sekundi i navedu vas na razmišljanje koliko život zaista nekada može biti surov a da i pored svega proživljenog nismo toga svesni.

Slika je osvojila Pulicerovu nagradu 1994. godine, i nastala je za vreme tadašnje “sudanske gladi” (Sudan famine). Ne postoje tačni podaci koliko ljudi je umrlo od gladi u tom periodu ali pretpostavlja se da je ta cifra negde oko 2,5 miliona ljudi, ili 12% populacije. Na slici je izgladnelo dete, koje puzi ka kampu UN-a udaljenom kilometar odatle, dok u pozadini vidite lešinara koje čeka da dete premine, da bi ga pojelo. Slika je šokirala ceo svet u to vreme, i niko ne zna šta se tačno desilo sa detetom, uključujući i fotografa Kevina Cartera koji je odmah napustio mesto po pravljenju fotografije. Novinari su bili upozoreni da ne stupaju u kontakt sa izgladnelim stanovništvom zbog straha od sveprisutne bolesti. Kevin Carter je ubrzo zapao u depresiju, progonjen neugodnim prizorima gladi i smrti posvuda, i ubrzo po primanju nagrade izvršio samoubistvo…

Nadam se da vam ovim nisam pokvario dan, naprosto, želja mi je bila da vam pokažem i drugu stranu medalje, da malo razmislite o situaciji kojoj se nalazite, i shvatite da problemi sa kojima se suočavamo možda znaju biti teški, bolni i naizgled nerešivi, ali u poređenju sa činjenicom da živimo punim plućima, oni predstavljaju samo odumiruće iskre u gomili pepela.

Hvala Hokiju preko koga sam nabavio ovu sliku.